IZGUBLJENA
Umor...Jedino što osećam je umor...
Umorna od obaveza, posla, svega...moglo bi se reći od života.
Ali od kako pamtim je bilo tako.Čini mi se bilo je manje obaveza.Budim se umorna, ista takva i ležem, svaku noć otvorim oči u 03:15h minuta.Obavljam svoje obaveze, nadoknađujem i njegove, pratim školske grupe, datume, zakazujem termine kod logopeda, psihologa, zubara...Duboko u sebi vrištim NE MOGU VIŠE ali ipak se smešim i guram napred. Krećem u novi dan i žurim ka njegovom kraju.
Jutro mi započinje malim ritualom, jako lošom navikom ali kao da je to jedino što mi je ostalo samo moje, nešto što me podeća da sam nekad bila živa i svoja.
Gutljaj vruće crne i jake kafe mi preseca pospanost uz nmiris tek zapaljene cigarete.DOBRO JUTRO! Kako nas loše navike nekad spašavju. To mi je jedino ostalo od mene same. Sve mi se u životu promenilo, ništa nije onako kako sam ja želela i volela. Jedino je ta grozna crna kafa i pogani miris cigarete zapravo moj znak raspoznavanja...